Изашла је из штампе књига, роман "Вуковарски Вампир"
Штампана је на латиници како би је могли читати и они којима ћирилица није блиско и препознатљиво писмо. Тренутно се може купити једино директно од аутора. Књигу је могуће наћи на Београдском сајму књига на штанду Банатског културног центра http://banatskikulturnicentar.blogspot.ca/2014/10/bkc-na-sajmu-knjiga-u-beogradu_25.html и добити више информација о будућој продаји у Србији. За хрватско тржиште покушавам доћи у контакт са издавачком кућом Просвјета из Загреба. О успјешности сарадње са њима бит ћете овде обавештени. У наставку следи по мом суду најлепши део романа:
ЕПИЛОГ
Grad je bio pust
u hladnoći sredine novembra. Šetalište pored reke Vuke
odisalo je nečim demonskim, bez ijednog daška vetra. Izgledalo
je mrtvo i nepokretno kao fotografija. Reka nije žuborila, bila je zaustavljena u bezvremenu, u jednom trenutku nekretanja. Na udaljenoj klupi, pored staze, nazirala su se
dva zamagljena lika, kako nepokretno sede. Više su bili identične siluete ljudi nego likovi. Lik svojim oblikom
podseća na nekog, sadrži neku
posebnost, osobenost, nešto čime se može razlikovati od
ostalih likova, a silueta je nešto drugo. Nema ništa ličnog u silueti. Silueta označava
vrstu, i to je to. U vremenskoj zamrznutosti fotografske stvarnosti apokaliptične dimenzije, zvuk nije postojao. Nije imalo šta da vibrira, nije postojala vremenska distanca između
dva momenta. Slika se prenosila iz stvarnosti u stvarnost, bez refleksije događaja na samu sliku. Slika je
predstavljala perfekciju slobode bez ikakvog uticaja ičega na išta. Perfekcija je bila tolika da u slici nije postojala ni
jedna forma života. Život je bio razarač
perfekcije, njen prirodni opozit, sinonim za haos.
„Pomaže Bog, majore.“
„Bog ti pomogao, kapetane.“
Ni jedna silueta nije bila svesna iskazanog,
bio je to samo odraz mentalne želje za pozdravom i njihovog otiska iz prošlosti, dok su verovali u Boga, dok nisu imali
spoznaju o stvarnoj osobenosti i pripadanju.
„Zašto ste vi
ovde, majore, objasnite molim vas. Ja ne znam zašto i kako sam ovde i koja je svrha moja ovde.
Možda vaša spoznaja objasni moju dilemu i neznanje.“
„Ne mogu vam dati odgovor, pošto sam i ja ovde
samo sad. Nisam siguran da znam gde sam bio
pre. Sa vama razgovaram, ali zvuk govora ne čujem. Vas ne čujem, ali savršeno znam šta
mi govorite. Ne mogu sebe da vidim, ali odlično vidim sve oko sebe. Kao da sam u snu. Kao da sam u zemlji vampira,
iz ludog sna. Tako i tamo nisam mogao sebe da vidim, ali je sve oko mene bilo
jasno vidljivo. Jedina razlika koju opažam je krajolik. Onaj u snu nije bio
stvaran, a ovaj jeste. Malo me zbunjuje samo statičnost situacije i osećaj da smo sami u čitavom sistemu. Imam osećaj apsolutne samoće. Čak i vi kapetane kao da niste tu. Ne mogu da
osetim vašu prisutnost, iako znam da ste tu.“
„Nema potrebe da se time opterećujete. Mi jesmo apsolutno sami. Samo je jedan
stvarni praotac svega, energetski prabitak. Vi ste, kao i ja, samo minimalna
količina energije i pošto ste
identično isto što i ja vi ne možete
osetiti nečije tuđe prisustvo. Vi ste ja i ja sam vi. Mi smo isto. Vi kad mene osetite, u
stvari osetite sebe, tako da ne osećate
to kao prisustvo nekog drugog. Mi i jesmo samo jedno sveprisutno. Kao male
jedinke jednog, mi predstavljamo specifične
energetske entitete sa specifičnim iskustvenim mišljenjem,
koje nas čini posebnim, a u jednom.
Vidite to vam je kao Sveto trojstvo. Tako ljudi pokušavaju da shvate Boga, kao
tri ličnosti u jednoj. Vidite, sa
tri u jednom oni imaju obilje religija, i ne mogu da nađu zajednički modus, a samo je tri u
jednom. Kad bi znali da je sve u jednom i da je sve jedno, izgubili bi svrhu da
se svađaju i vode verske ratove. Kad
bi znali, izgubila bi se svrha traženja, a
samim tim i svrha života. Kako uzaludno, a ipak tako jeste. Nego majore, pošto
ja nisam poželeo da budem ovde, mora
da ste vi imali tu želju i njome ste spontano i mene povukli sa sobom. U
čemu je poenta ove slike?“
„Mislim kapetane da je glavni razlog moje
privikavanje situaciji. Nikad mi još spoznaja nije bila tako kristalno jasna.
Nikad se nisam osećao toliko lagan i oštrouman.
Da budem iskren, prvi put sam bez ikakvih
želja. Kao da dolazim sve više sebi,
kao da se budim iz mrtvila i postajem sebe sve svesniji. Meni je ovde
sve kristalno jasno, ali mi već u sledećem momentu, biva još jasnije. Pretpostavljam, da je i sa vama isti slučaj. Pretpostavljam, da ova slika treba nešto da
probudi u meni i odvede me u sledeću i tako redom, dok ne dođem u svet koji tražim. Vidite, ovo je odličan primer onog što sam malopre izrekao. Mnogo mi
je jasnije sad, nego malopre, pa shvatam, zašto sam ovde. Znam i zašto ste vi
ovde. Vi ste se uspešno borili sa vampirom, a meni borba sa njim tek predstoji.
Imate li kakav savet?“
„Dakle, moje iskustvo vam treba. Mislim da vam
to neće pomoći, jer borba se odvijala u različitom
svetu. Ja sam svoju prvu borbu sa njim imao u nekom
astralnom svetu, dok sam bio drogiran i nije
jasna poenta njegove pojave. Drugu borbu je činila vlastita borba između
dobra i zla, gde je on čekao u zasedi da ja pogrešim i skrenem na njegovu
stramputicu. Vidite, pitanje
je da li bi on i tad mogao ovladati mojim energetskim
entitetom. Pretpostavljam da vi ne razumete šta je vampir. On je pokušaj da se
ujedinjenjem jednog mnoštva energetskih
entiteta, kao što smo nas dvojica, stekne dovoljno snage za otcepljenje
od glavnog izvora, od prapočetka i stvori neka protivteža
trenutnom sistemu harmonije. Dokle god vi nemate želju spajanja sa njim, dokle
god nemate želju napuštanja veze sa prapočetkom,
vi ste bezbedni i nije bitno, kako sve izgleda, on vam ne može ništa.“
„Hoćete
da kažete kako on mene ne može naterati na borbu, ako ja ne želim da se borim.“
„Ne samo to. Vi možete da se borite sa njim i
da izgubite hiljadu borbi, on vam ne može
ništa dokle god vi ne izrazite želju da se spojite sa njim ili napustite
vezu sa prapočetkom. Neće tu biti nikakve borbe. On će pokušati da vas fascinira i da nađe načina da vas ubedi u njegove
težnje. Sve ostalo je isticanje njegove nemoći.“
„Dobro, kako da uđemo u njegovu sliku, stanje ili šta već ovo predstavlja?“
„On nema sliku ili predstavu stanja kao što je
ovo stanje. On ima svoj ezoterijski svet u koji se može ući samo ako ste pozvani u njega.
Ipak, pre nego se potrudite da u njega stignete, moram da vam kažem, da
je slika u kojoj smo sad prazna astralna slika. Naše misli su joj dale određen magnetizam i
određenu vremensku instancu, bolje reći
periodu koja može da omogući da u nju uđu ljudske astralne projekcije
i sanjaju našu raspravu. Ako iz ove slike direktno odemo u svet vampira, može
se desiti da otvorimo prolaz budućim spavačima da otputuju bez pripreme i postanu žrtve njegove prljave igre.
Dakle, prvo formirajte novu sliku sličnu
ovoj i koncentrišite se na posetu vampirskoj zemlji i ništa drugo. Time slika neće
imati vremensku komponentu, pošto će biti slika bez ikakve
radnje u njoj i neće biti moguća za astralnu posetu, pa će samim tim i vrata koja otvarate biti nepristupačna astralnom svetu.“
Osetio je kapetan kako ga major provlači kroz različite
mentalne slike i koncentrisao se da ugasi svaku svoju pomisao o ičemu, da bi pomogao majoru da kreira sliku u kojoj
neće ostati njihov mentalni trag
kad iz nje pređu u vampirski astralni svet.
Konačno mu je svetlo upaljeno i
našao se na ogromnoj ledini perfektno ravnoj sa travom podšišanom kao na golf
terenima. Sagledao je u trenu prostor oko sebe, sve je bilo isto bez ijednog
odredišta, po kojem bi se moglo orijentisati. Ivicu tog mentalnog beskraja činio je beli oblak mentalnog zida ili barijere,
kao prvog simbola moći i snage vampirske. Očekivao je apsolutnu tišinu kako bi efekat vampirovog tona bio upečatljivije
umanjen, ali nije bilo tako. Vampir je odabrao potpuno
drugačiju taktiku, igrao je na sve
ili ništa. Poznavao je najintimnije strahove
majora i direktno je usmerio juriš
na njih. Čula se galama ljudskih glasova, isprekidana jaucima i zapomaganjem jadnika, mučenih pred smrt. Glasovi su bili neprepoznatljivi i nejasni. Nije se
moglo odgonetnuti šta govore, što je bilo nebitno u tom momentu. Zapomaganje je
bilo isto nejasno, kao da se sve dešava na nepoznatom jeziku, što je čudno kad se zna da u mentalnom svetu nema jezičkih barijera. Vampir nije hteo da razumemo izgovorene
reči, nego samo da osetimo
obostranu patnju i svu mržnju. Poenta je bila u osećaju. Jedini zajednički osećaj žrtve i nasilnika je mržnja, kao krajnji i finalni osećaj. Sve se na kraju pretvara u mržnju i kulminira
kao njena posledica.
„Vidite majore, ovo je iznenađenje za mene. Očekivao sam apsolutnu tišinu, kako bi
njegov glas bio strašniji i dolazeći
odasvud, stvarao određen efekat superiornosti.
Ovako sumnjam da će zvučna asocijacija nekog stratišta ostavljati efekt, ako to nije direktno povezano sa vama, a da ja ne znam o čemu se radi.“
„Naravno da ne znate. Moj zadatak je bio da
organizujem masovni masakr. Franjo je, na
sastanku u Karađorđevu, tražio od Miloševića
nešto strahovito, što bi svetsku javnost stavilo na stranu hrvatskog
nacionalizma i priznalo državnost Hrvatske. Pad Vukovara je bio idealan da se izvrši neko takvo nedelo. Prvenstvena ideja se bazirala na upadu četnika u bolnicu i masakriranju svega živog u njoj. Zidovi su trebali
da budu okrečeni hrvatskom krvlju. Po
mojim saznanjima u bolnici je bilo više od hiljadu ljudi. Ja sam se prihvatio
organizacije, kako bi se broj žrtava
smanjio na minimum. Četnicima se nije smelo dati
više od petsto ljudi. Pre mog „odlaska“ broj sam smanjio na dvesta. Zvukovi
koje čujete su glasovi tih dvesta
ljudi i njihovih dželata. Da nisam otišao, možda bi se broj mogao još da
smanji, ili sam mogao bolje da uradim posao.“
„Razumem. To je
vaša slaba tačka, ta dilema, da li ste mogli bolje da završite
posao. Uradili ste kako ste uradili. Da niste vi, završio bi neko drugi, možda
mnogo gore. Trudili ste se da uradite najbolje i to je
jedino bitno. Veliko je bilo iskušenje i breme na vama. Bitno je da ostanete na
pravoj strani i ne posustati, bilo šta da se dogodi. Mi ne znamo njegov plan, a
napad još počeo nije. Uostalom nigde ga ne
vidim.“
Neobjašnjiva sila u trenutku ih je pomerila do
sredine beskraja, gde je vampir kao iz majorovog sna bivao nabijen na kolac.
Uvijao se na njemu ali nije vrištao već
se histerično smejao. Tad su shvatili da
mu kolac ne nanosi bol; bila je to njegova neraskidiva veza sa prapočetkom. Nije on mogao da je raskine već je to morala biti sila mržnje drugih energetskih entiteta. Zapraštali su rafali automatskih pušaka, sve je zvonilo
i odjekivalo u stravičnim kricima umirućih žrtava. Prvih deset jadnika je napustilo svet
živih, padajući u zaborav, dok je njihova
poslednja agonija ostavljala energetski trag hraneći vampira, pumpajući ga silom mržnje. Njegovo
telo je postalo primetno veće, a kolac tanji.
„Ti si kriv što sam pre vremena poginuo. Ti si
kriv ako se ovaj oslobodi. Ovde više ne možemo ništa.“
„Nemoj mene da
kriviš. Svako odgovara za svoje postupke. Ja se ne osećam ni
najmanje krivim što sam ti dao tu prokletu listu serijskih
brojeva. Moja dužnost je bila da informišem pretpostavljene
koji će nešto preduzeti u vezi sa tim. Ti si pokušao i platio glavom. Nisam tu ja ništa kriv. Uostalom, ne troši se na
glupa osećanja iz zemaljskog života.
Vampir nas neće pustiti da odemo, dokle god
ne postigne šta hoće.“
„Mene nikad neće imati.“
„Nije ovo usmereno na nas dvojicu. On lovi
smrtnike, one koji žive. Mimo svoje volje, mi stvaramo astralne slike ovoga i
ovo će biti deo nečijih snova. Mi smo ovde da mu ostvarimo medijalni
kontakt. On nas neće dirati. Ubeđen sam da nismo sami ovde, da ima još entiteta
koji stvaraju astralne slike i prolaze za snove.“
Grmeo je novi stakato automatskog oružja. Čuli su svaki metak kako udara u meso, lomi kosti,
probija organe, kida i ubija. Svaki krik žrtve pozdravljen je smehom vampira i
njegovog nadimanja. Major je nesvesno brojao i gledao u kolac, koji je kod
broja sto bivao tanak kao konac, a vampir ogroman i golem. Nije više bio beo već crven, pun krvi. Postajao je sve veći i veći.
Prebacili su se u kapetanovu viziju i sad je bilo konačno jasno, zašto je i on morao da bude prisutan sa majorom. Kao ogroman
netopir zakrilio je nebo i zamračio beskraj. Čekao se zadnji pucanj da vampir eksplodira i sve
postane krv mržnje i užasa. Tu prapočetku
više mesta bilo nije. Srebrna nit se izgubila. Major i kapetan su, naprosto,
istisnuti iz novonastalog sistema, nisu mu pripadali.
Nešto malo posle
ponoći, noćna mora je probudila Dimitrija
i on se, mokar od znoja, uspravio da sedne u krevetu. Gledao je šokiran u mrak, pokušavajući da
udahne što više vazduha. Samo je promucao:
„Šta uradismo...“
Nakon izrečenog,
strahoviti bol prosekao ga je kroz grudni koš i pao je nazad na jastuk. Srce mu se naprosto
raspalo. Mozak mu je funkcionisao još
nekoliko minuta i priča se završila. Ujutru su ga
našli sa čudnim osmehom na licu. Možda
i nije bio osmeh, ali oni koji su ga našli
protumačili su to kao osmeh.
„Umro je sa osmehom na licu.“
