роман "Вуковарски Вампир"

Изашла је из штампе књига, роман "Вуковарски Вампир"

Штампана је на латиници како би је могли читати и они којима ћирилица није блиско и препознатљиво писмо. Тренутно се може купити једино директно од аутора. Књигу је могуће наћи на Београдском сајму књига на штанду Банатског културног центра http://banatskikulturnicentar.blogspot.ca/2014/10/bkc-na-sajmu-knjiga-u-beogradu_25.html и добити више информација о будућој продаји у Србији. За хрватско тржиште покушавам доћи у контакт са издавачком кућом Просвјета из Загреба. О успјешности сарадње са њима бит ћете овде обавештени. У наставку следи по мом суду најлепши део романа:

ЕПИЛОГ

Grad je bio pust u hladnoći sredine novembra. Šetalište pored reke Vuke odisalo je nečim demonskim, bez ijednog daška vetra. Izgledalo je mrtvo i nepokretno kao fotografija. Reka nije žuborila, bila je zaustavljena u bezvremenu, u jednom trenutku nekretanja. Na udaljenoj klupi, pored staze, nazirala su se dva zamagljena lika, kako nepokretno sede. Više su bili identične siluete ljudi nego likovi. Lik svojim oblikom podseća na nekog, sadrži neku posebnost, osobenost, nešto čime se može razlikovati od ostalih likova, a silueta je nešto drugo. Nema ništa ličnog u silueti. Silueta označava vrstu, i to je to. U vremenskoj zamrznutosti fotografske stvarnosti apokaliptične dimenzije, zvuk nije postojao. Nije imalo šta da vibrira, nije postojala vremenska distanca između dva momenta. Slika se prenosila iz stvarnosti u stvarnost, bez refleksije događaja na samu sliku. Slika je predstavljala perfekciju slobode bez ikakvog uticaja ičega na išta. Perfekcija je bila tolika da u slici nije postojala ni jedna forma života. Život je bio razarač perfekcije, njen prirodni opozit, sinonim za haos.

„Pomaže Bog, majore.“

„Bog ti pomogao, kapetane.“

Ni jedna silueta nije bila svesna iskazanog, bio je to samo odraz mentalne želje za pozdravom i njihovog otiska iz prošlosti, dok su verovali u Boga, dok nisu imali spoznaju o stvarnoj osobenosti i pripadanju.

„Zašto ste vi ovde, majore, objasnite molim vas. Ja ne znam zašto i kako sam ovde i koja je svrha moja ovde. Možda vaša spoznaja objasni moju dilemu i neznanje.“

„Ne mogu vam dati odgovor, pošto sam i ja ovde samo sad. Nisam siguran da znam gde sam bio pre. Sa vama razgovaram, ali zvuk govora ne čujem. Vas ne čujem, ali savršeno znam šta mi govorite. Ne mogu sebe da vidim, ali odlično vidim sve oko sebe. Kao da sam u snu. Kao da sam u zemlji vampira, iz ludog sna. Tako i tamo nisam mogao sebe da vidim, ali je sve oko mene bilo jasno vidljivo. Jedina razlika koju opažam je krajolik. Onaj u snu nije bio stvaran, a ovaj jeste. Malo me zbunjuje samo statičnost situacije i osećaj da smo sami u čitavom sistemu. Imam osećaj apsolutne samoće. Čak i vi kapetane kao da niste tu. Ne mogu da osetim vašu prisutnost, iako znam da ste tu.“

„Nema potrebe da se time opterećujete. Mi jesmo apsolutno sami. Samo je jedan stvarni praotac svega, energetski prabitak. Vi ste, kao i ja, samo minimalna količina energije i pošto ste identično isto što i ja vi ne možete osetiti nečije tuđe prisustvo. Vi ste ja i ja sam vi. Mi smo isto. Vi kad mene osetite, u stvari osetite sebe, tako da ne osećate to kao prisustvo nekog drugog. Mi i jesmo samo jedno sveprisutno. Kao male jedinke jednog, mi predstavljamo specifične energetske entitete sa specifičnim iskustvenim mišljenjem, koje nas čini posebnim, a u jednom. Vidite to vam je kao Sveto trojstvo. Tako ljudi pokušavaju da shvate Boga, kao tri ličnosti u jednoj. Vidite, sa tri u jednom oni imaju obilje religija, i ne mogu da nađu zajednički modus, a samo je tri u jednom. Kad bi znali da je sve u jednom i da je sve jedno, izgubili bi svrhu da se svađaju i vode verske ratove. Kad bi znali, izgubila bi se svrha traženja, a samim tim i svrha života. Kako uzaludno, a ipak tako jeste. Nego majore, pošto ja nisam poželeo da budem ovde, mora da ste vi imali tu želju i njome ste spontano i mene povukli sa sobom. U čemu je poenta ove slike?“

„Mislim kapetane da je glavni razlog moje privikavanje situaciji. Nikad mi još spoznaja nije bila tako kristalno jasna. Nikad se nisam osećao toliko lagan i oštrouman. Da budem iskren, prvi put sam bez ikakvih želja. Kao da dolazim sve više sebi, kao da se budim iz mrtvila i postajem sebe sve svesniji. Meni je ovde sve kristalno jasno, ali mi već u sledećem momentu, biva još jasnije. Pretpostavljam, da je i sa vama isti slučaj. Pretpostavljam, da ova slika treba nešto da probudi u meni i odvede me u sledeću i tako redom, dok ne dođem u svet koji tražim. Vidite, ovo je odličan primer onog što sam malopre izrekao. Mnogo mi je jasnije sad, nego malopre, pa shvatam, zašto sam ovde. Znam i zašto ste vi ovde. Vi ste se uspešno borili sa vampirom, a meni borba sa njim tek predstoji. Imate li kakav savet?“

„Dakle, moje iskustvo vam treba. Mislim da vam to neće pomoći, jer borba se odvijala u različitom svetu. Ja sam svoju prvu borbu sa njim imao u nekom astralnom svetu, dok sam bio drogiran i nije jasna poenta njegove pojave. Drugu borbu je činila vlastita borba između dobra i zla, gde je on čekao u zasedi da ja pogrešim i skrenem na njegovu stramputicu. Vidite, pitanje je da li bi on i tad mogao ovladati mojim energetskim entitetom. Pretpostavljam da vi ne razumete šta je vampir. On je pokušaj da se ujedinjenjem jednog mnoštva energetskih entiteta, kao što smo nas dvojica, stekne dovoljno snage za otcepljenje od glavnog izvora, od prapočetka i stvori neka protivteža trenutnom sistemu harmonije. Dokle god vi nemate želju spajanja sa njim, dokle god nemate želju napuštanja veze sa prapočetkom, vi ste bezbedni i nije bitno, kako sve izgleda, on vam ne može ništa.“

„Hoćete da kažete kako on mene ne može naterati na borbu, ako ja ne želim da se borim.“

„Ne samo to. Vi možete da se borite sa njim i da izgubite hiljadu borbi, on vam ne može ništa dokle god vi ne izrazite želju da se spojite sa njim ili napustite vezu sa prapočetkom. Neće tu biti nikakve borbe. On će pokušati da vas fascinira i da nađe načina da vas ubedi u njegove težnje. Sve ostalo je isticanje njegove nemoći.“

„Dobro, kako da uđemo u njegovu sliku, stanje ili šta već ovo predstavlja?“

„On nema sliku ili predstavu stanja kao što je ovo stanje. On ima svoj ezoterijski svet u koji se može ući samo ako ste pozvani u njega. Ipak, pre nego se potrudite da u njega stignete, moram da vam kažem, da je slika u kojoj smo sad prazna astralna slika. Naše misli su joj dale određen magnetizam i određenu vremensku instancu, bolje reći periodu koja može da omogući da u nju uđu ljudske astralne projekcije i sanjaju našu raspravu. Ako iz ove slike direktno odemo u svet vampira, može se desiti da otvorimo prolaz budućim spavačima da otputuju bez pripreme i postanu žrtve njegove prljave igre. Dakle, prvo formirajte novu sliku sličnu ovoj i koncentrišite se na posetu vampirskoj zemlji i ništa drugo. Time slika neće imati vremensku komponentu, pošto će biti slika bez ikakve radnje u njoj i neće biti moguća za astralnu posetu, pa će samim tim i vrata koja otvarate biti nepristupačna astralnom svetu.“

Osetio je kapetan kako ga major provlači kroz različite mentalne slike i koncentrisao se da ugasi svaku svoju pomisao o ičemu, da bi pomogao majoru da kreira sliku u kojoj neće ostati njihov mentalni trag kad iz nje pređu u vampirski astralni svet. Konačno mu je svetlo upaljeno i našao se na ogromnoj ledini perfektno ravnoj sa travom podšišanom kao na golf terenima. Sagledao je u trenu prostor oko sebe, sve je bilo isto bez ijednog odredišta, po kojem bi se moglo orijentisati. Ivicu tog mentalnog beskraja činio je beli oblak mentalnog zida ili barijere, kao prvog simbola moći i snage vampirske. Očekivao je apsolutnu tišinu kako bi efekat vampirovog tona bio upečatljivije umanjen, ali nije bilo tako. Vampir je odabrao potpuno drugačiju taktiku, igrao je na sve ili ništa. Poznavao je najintimnije strahove majora i direktno je usmerio juriš na njih. Čula se galama ljudskih glasova, isprekidana jaucima i zapomaganjem jadnika, mučenih pred smrt. Glasovi su bili neprepoznatljivi i nejasni. Nije se moglo odgonetnuti šta govore, što je bilo nebitno u tom momentu. Zapomaganje je bilo isto nejasno, kao da se sve dešava na nepoznatom jeziku, što je čudno kad se zna da u mentalnom svetu nema jezičkih barijera. Vampir nije hteo da razumemo izgovorene reči, nego samo da osetimo obostranu patnju i svu mržnju. Poenta je bila u osećaju. Jedini zajednički osećaj žrtve i nasilnika je mržnja, kao krajnji i finalni osećaj. Sve se na kraju pretvara u mržnju i kulminira kao njena posledica.

„Vidite majore, ovo je iznenađenje za mene. Očekivao sam apsolutnu tišinu, kako bi njegov glas bio strašniji i dolazeći odasvud, stvarao određen efekat superiornosti. Ovako sumnjam da će zvučna asocijacija nekog stratišta ostavljati efekt, ako to nije direktno povezano sa vama, a da ja ne znam o čemu se radi.“

„Naravno da ne znate. Moj zadatak je bio da organizujem masovni masakr. Franjo je, na sastanku u Karađorđevu, tražio od Miloševića nešto strahovito, što bi svetsku javnost stavilo na stranu hrvatskog nacionalizma i priznalo državnost Hrvatske. Pad Vukovara je bio idealan da se izvrši neko takvo nedelo. Prvenstvena ideja se bazirala na upadu četnika u bolnicu i masakriranju svega živog u njoj. Zidovi su trebali da budu okrečeni hrvatskom krvlju. Po mojim saznanjima u bolnici je bilo više od hiljadu ljudi. Ja sam se prihvatio organizacije, kako bi se broj žrtava smanjio na minimum. Četnicima se nije smelo dati više od petsto ljudi. Pre mog „odlaska“ broj sam smanjio na dvesta. Zvukovi koje čujete su glasovi tih dvesta ljudi i njihovih dželata. Da nisam otišao, možda bi se broj mogao još da smanji, ili sam mogao bolje da uradim posao.“

„Razumem. To je vaša slaba tačka, ta dilema, da li ste mogli bolje da završite posao. Uradili ste kako ste uradili. Da niste vi, završio bi neko drugi, možda mnogo gore. Trudili ste se da uradite najbolje i to je jedino bitno. Veliko je bilo iskušenje i breme na vama. Bitno je da ostanete na pravoj strani i ne posustati, bilo šta da se dogodi. Mi ne znamo njegov plan, a napad još počeo nije. Uostalom nigde ga ne vidim.“

Neobjašnjiva sila u trenutku ih je pomerila do sredine beskraja, gde je vampir kao iz majorovog sna bivao nabijen na kolac. Uvijao se na njemu ali nije vrištao već se histerično smejao. Tad su shvatili da mu kolac ne nanosi bol; bila je to njegova neraskidiva veza sa prapočetkom. Nije on mogao da je raskine već je to morala biti sila mržnje drugih energetskih entiteta. Zapraštali su rafali automatskih pušaka, sve je zvonilo i odjekivalo u stravičnim kricima umirućih žrtava. Prvih deset jadnika je napustilo svet živih, padajući u zaborav, dok je njihova poslednja agonija ostavljala energetski trag hraneći vampira, pumpajući ga silom mržnje. Njegovo telo je postalo primetno veće, a kolac tanji.

„Ti si kriv što sam pre vremena poginuo. Ti si kriv ako se ovaj oslobodi. Ovde više ne možemo ništa.“

„Nemoj mene da kriviš. Svako odgovara za svoje postupke. Ja se ne osećam ni najmanje krivim što sam ti dao tu prokletu listu serijskih brojeva. Moja dužnost je bila da informišem pretpostavljene koji će nešto preduzeti u vezi sa tim. Ti si pokušao i platio glavom. Nisam tu ja ništa kriv. Uostalom, ne troši se na glupa osećanja iz zemaljskog života. Vampir nas neće pustiti da odemo, dokle god ne postigne šta hoće.“

„Mene nikad neće imati.“

„Nije ovo usmereno na nas dvojicu. On lovi smrtnike, one koji žive. Mimo svoje volje, mi stvaramo astralne slike ovoga i ovo će biti deo nečijih snova. Mi smo ovde da mu ostvarimo medijalni kontakt. On nas neće dirati. Ubeđen sam da nismo sami ovde, da ima još entiteta koji stvaraju astralne slike i prolaze za snove.“

Grmeo je novi stakato automatskog oružja. Čuli su svaki metak kako udara u meso, lomi kosti, probija organe, kida i ubija. Svaki krik žrtve pozdravljen je smehom vampira i njegovog nadimanja. Major je nesvesno brojao i gledao u kolac, koji je kod broja sto bivao tanak kao konac, a vampir ogroman i golem. Nije više bio beo već crven, pun krvi. Postajao je sve veći i veći. Prebacili su se u kapetanovu viziju i sad je bilo konačno jasno, zašto je i on morao da bude prisutan sa majorom. Kao ogroman netopir zakrilio je nebo i zamračio beskraj. Čekao se zadnji pucanj da vampir eksplodira i sve postane krv mržnje i užasa. Tu prapočetku više mesta bilo nije. Srebrna nit se izgubila. Major i kapetan su, naprosto, istisnuti iz novonastalog sistema, nisu mu pripadali.

Nešto malo posle ponoći, noćna mora je probudila Dimitrija i on se, mokar od znoja, uspravio da sedne u krevetu. Gledao je šokiran u mrak, pokušavajući da udahne što više vazduha. Samo je promucao:

„Šta uradismo...“

Nakon izrečenog, strahoviti bol prosekao ga je kroz grudni koš i pao je nazad na jastuk. Srce mu se naprosto raspalo. Mozak mu je funkcionisao još nekoliko minuta i priča se završila. Ujutru su ga našli sa čudnim osmehom na licu. Možda i nije bio osmeh, ali oni koji su ga našli protumačili su to kao osmeh.

„Umro je sa osmehom na licu.“